Госпођица

Иво Андрић

Испричана у виду приповести о људском поруку који постепено нагриза све поре једног живота, Андрићева прича о Рајки Радаковић, непоправљивој тврдици чије се постојање своди на голу штедљивост и ускраћивање најосновнијих животних потреба, слика је једне промашене и непоправљиве егзистенције. Схваћен у кључу било које порочности којој се жив човек може одати, роман пред читаоцем носи у себи снажну поруку о томе да нас слабости којима се предајемо, уколико им се на време не одупремо, неминовно могу одвести у потирање личне егзистенције.

Роман Госпођица (1945), иако најчешће схваћен као роман класичне структуре у чијем је средишту прекомерни тврдичлук као порок, пример је слојевите и сложене романескне прозе. Међу његове странице стали су можда најлепши Андрићеви описи Београда, као и намисао писца да поменути порок сагледа из женског угла, будући да су све већ добро познате тврдице у светској књижевности углавном били мушки ликови. Врло је сугестивна и намера нобеловца да прикаже како протагонисткиња, ма колико то звучало немогуће, сасвим тенденциозно успева да остане по страни значајних историјских збивања, загледана у штедњу као своје једино „Вјерују".

Живећи у атмосфери константне бриге и страха у којој је лични порок толико доминантан да се ни сам њен живот ни на који начин не доводи у везу са окружењем, а камоли са крупним догађајима епохе, Андрићева Госпођица указује се, из овог угла, као сасвим модеран роман у коме су психологија јунакиње и последице њене искривљене свести једини универзум који у овом остварењу уочавамо. Сви други описи збивања и прилика само су потврда Рајкине загледаности у властиту преокупацију која остаје изван свих актуелних дешавања. Не желећи да припада заједници, да општи са људима нити да дели њихове бриге и невоље, Андрићева јунакиња живи свој строго ограничени живот посвећен голом стицању и одрицању. Рецимо и то да Андрић није писац који ствара типове, те ни сама Рајка Радаковић није порочно штедљива од свога рођења, већ је на ову околност, током одрастања, наводи колоплет животних прилика. Смрт оца који је претходно банкротирао још док је била девојчица, и који јој на самрти оставља терет аманета којим је обавезује на доживотну штедњу, упозоривши је на неизвесности и опасности које живот са собом носи, обликује је у саможиву и асоцијалну фигуру којој је одрицање једини циљ и једина амбиција.

Непрекидно испитујући границе и домете штедљивости која се граничи са чистом патологијом, Госпођица смело премашује бедеме разума, ускраћујући своме телу основне животне потребе. Онеспокојава је и сама помисао да дометне у тињајући пламичак ватре још једну лопатицу угља, док упорно напреже очињи вид у већ надошлој тмини, не желећи да сувише рано упали собно светло. Госпођица ништа не препушта случају, а камоли будућности, од које вребају непознате прилике и опасности и којих се треба чувати још данас, у овоме часу и на овоме месту. Решена на доживотни трпеж и крпеж, због чега није остала омиљена међу Андрићевим јунакињама, прекомерна тврдица надахнула је трећи Андрићев роман настао под окупацијом, у можда већим и тежим изазовима него што их ова романескна творевина описује.