О Вуку и поводом Његоша

Иво Андрић

Андрићево занимање за лик и дело Вука и Његоша, стамених стубова српске културе, протезало се, једнаком снагом и интензитетом, дуж читавог пишчевог живота. О овоме сведочи и значајан број надахнутих есеја које је нобеловац оставио за собом поводом почасног места које поменуте личности заузимају у ризници српске културне баштине. Премда се са вуковском и његошевском традицијом упознао још у раном детињству, Андрић је и као зрео стваралац остао веран њиховом језичком коду. Стога смо у овој књизи објединили петнаест есеја у којима је нобеловац, нагнут над стваралаштвом и преписком својих језичких узора, изрекао кључне мисли и изнео врле закључке који и данас звоне непролазном снагом и суштином.

Андрићево занимање за Његошев лик и дело, како је посведочио писац, сеже још у дане његовог детињства и ране младости. У есеју „Вечна присутност Његошева" Андрић открива како још није био пошао у школу када је први пут, међу касаблијским живљем у Вишеграду, чуо Његошеве стихове које је, одрастајући, слушао све чешће, као израз народне мудрости којом су се Вишеграђани служили у многим приликама и са завидним познавањем.

Ако је судити према датумима објављивања Андрићевих есеја о Његошу, можемо слободно рећи да се занимање за једну од највећих фигура српског песништва протезало кроз цео пишчев живот. Андрићев рукопис „Његош у Италији", објављен у Политици 1925. године, први је у низу од девет есеја надахнутих песништвом владике Рада. Десет година касније појавио се и текст чувеног Андрићевог предавања одржаног 1934. на Коларчевом народном универзитету под називом „Његош као трагични јунак косовске мисли". Њиме се Андрић сврстао у блистава пера његошолога који су врсно тумачили дубину и кретање песникове далекосежне мисли. Потом је, поводом сто година од објављивања Горског вијенца, 1947. године, нобеловац објавио текстове „Вечна присутност Његошева" и „Његошева човечност". Током 1951. године Андрић је написао још четири есеја о Ловћенском Тајновидцу и, најпосле, 1963. године, поводом 150 година од Његошевог рођења, срочио је и објавио текст под насловом „Над Његошевом преписком". Сваки од поменутих огледа стоструко сведочи о преданости и посвећености са којима је Андрић приступао Његошевом лику и делу. Оно што изнад свега зближава двојицу великана можда се најпре може сажети у ону чувену Његошеву реченицу коју Андрић у својим есејима толико често помиње, а која гласи: Ала се ми Словени наробовасмо! Судбина народа који стасава на историјској ветрометини, притешњеног одасвуд, и са Истока и са Запада, тенденциозно истуреног у прве редове да брани Европу од Турака, тема је која једновремено тишти и надахњује и Андрића и Његоша.