ЗАКОНОПРАВИЛО СВЕТОГА САВЕ ЈЕ СВОЈЕВРСТАН НОМОКАНОНСКИ КОДЕКС, састављен с почетка XIII века за Српску државу и Српску православну цркву, званично основану 1219. године.

Проучавање Законоправила светога Саве открива тежњу Срба да свој црквени и грађански живот ускладе са законима који се заснивају на божанском законодавству.

У поговору Законоправила истиче се: „...Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге, зване номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест, протумачене су и благодаћу Божјом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући разумном светлошћу, и од греха избављајући. Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други ко има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге - ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити...“ (стр. 3986).

Овакво казивање потврђује да је српски народ свестан не само колико је повезан са византијским правом, већ и да је сачувао пуну самосталност, самодржавност, самоцрквеност. Законоправило је старије од Душановог законика (1346. и 1349. године) око 130 година. Пуну важност је, међутим, задржало и после обнародовања наведеног законика. У Српској православној цркви се све до данас сматра званичним правним кодексом.

Протограф Законоправила светога Саве није сачуван. Најстарији препис је из 1262. године, познат под именом Иловичка крмчија. Састоји се од 400 листова на пергамену, размера 24 х 31 см (текст: 8,5 х 23,5 см). Чува се у Архиву Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, под сигнатуром III С 9.