Законоправило Светог Саве, Иловички препис (1262) фототипско издање са преводом на српски језик (Пакет садржи три тома)

Сврха превода фототипског издања Иловичког преписа (1262) Законоправила Светог Саве је да поменута књига постане доступна, будући да готово пуна два века домаћи и страни научници, углавном историчари, филолози, правници и теолози, истичу важност проучавања највеће српске рукописне књиге, Законоправила, која се у литератури појављује и под именом Крмчија. Поменутим називом нанета је неправда састављачу и преводиоцу Светом Сави, који у првој реченици овог дела истиче да је реч о Законоправилу, чији је назив настао по узору на грчку сложеницу којом се казује да књига садржи, у основи, грађанске законе и црквена правила на четири стотине листова пергамента.

Законоправило својим обликом једнине заправо исказује множину, зато што садржи више од стотину византијских списа различите садржине: догматксе, црквеноканонске, црквено-грађанске, правне, моралне, аскетске, литургичке, а чини га шест уводних глава и шездесет и четири основне главе.

Без Законоправила незамисливо би било оснивање и устројство Српске цркве на прелазу из друге у трећу деценију XIII века, као и учвршћивање самодржавности Србије. Овај правни споменик старији је од Душановог законика близу сто тридесет година. Регулисао је сав црквено-грађански живот у средњoвековној Србији, a своју примену није изгубио ни после ступања на снагу Душановог законика. За Српску цркву представља званични правни кодекс од времена добијене аутокефалности 1219. године до данас. Другим речима, ниједан српски средњoвековни правни споменик није умањио ауторитет и значај Законоправила. Сви се они, почев од Жичке повеље до Повеље кнеза Лазара наовамо, позивају на Законоправило. Ово дело је и проти Матији Ненадовићу послужило као основи извор за први писани закон устаничке Србије, у мају 1804. године. Највише је од свих правних споменика утицало да српски народ, који је био изложен снажном утицају византијске културе, сачува свест о самобитности. Далеко значајнију улогу за српски народ Законоправило има у погледу односа према Римокатоличкој цркви и европским народима. Законоправило је служило као главни правни извор, као corpus juris utriusque за сво источнословенство и словенске цркве (за Бугарску и за Русију, те делимично и за Румунску цркву).

Након више од четири деценије огромног самопрегалачког рада, напоредног коришћења одговарајућих изворника са Свете Горе, Свете Екатарине на Синају, из Цариграда, Рима, Москве, Петрограда, Патмоса и других места, захваљујући завидном стручном знању и познавању материје, др Миодраг М. Петровић успео је да објави и преведе Законоправило Светог Саве на савремени српски језик.

Извод из књиге др Миодрага М. Петровића,  „Црквено-грађански значај Законоправила Св.Саве“

ИЗ ПОГОВОРА ФОТОТИПСКОГ ИЗДАЊА

У ЛИТЕРАТУРИ ЈЕ ОВА КЊИГА ПОЗНАТА ПОД ОПШТИМ ИМЕНОМ КРМЧИЈА.

Тај назив је позајмљен. Право име, које она носи још од светога Саве, неоправдано је занемарено. На самом почетку рукописа састављач представља своје дело речима: „Са Богом се почињу ове књиге, грчким језиком зване номоканон, а нашим језиком се кажу законоправило“. Законоправило је, дакле, исто што и номоканон, што ће рећи, књига која садржи грађанске законе и црквена правила или каноне. Зато ћемо са разлогом ту књигу, убудуће, звати Законоправило светога Саве, уместо Крмчија.

Фототипско издање Иловичког преписа Законоправила светога Саве остварили смо из два основна разлога:

а) он је најстарији међу сачуваним преписима српске редакције,

б) њега су научници, и поред повремено испољених колебања, истицали као најбољи предложак за критичко издање Крмчије. 

Неспорна је чињеница да је фототипија тог изузетно важног правног споменика српске културе требало одавно да постане доступна проучаваоцима свуда у свету.

Уз фототипско издање објављујемо: 1. садржај Законоправила, 2. објашњења речи из садржаја - наслова, 3. поговор, 4. белешку о животу и раду светога Саве и, 5. сажет текст о значају Законоправила, преведен на грчки, руски, француски, немачки и енглески језик. Садржај је детаљан како у делу канонског тако и у делу грађанског права. 

Ово издање је, споља гледано, задржало величину оригинала кодекса (1:1), док су листови рукописа незнатно смањени, у просеку до 5%. Смањивање је настало због величине листова самог кодекса, јер они нису свуда једнаки, и због величине штампарског папира.

ЗАКОНОПРАВИЛО СВЕТОГА САВЕ ЈЕ СВОЈЕВРСТАН НОМОКАНОНСКИ КОДЕКС, састављен с почетка XIII века за Српску државу и Српску православну цркву, званично основану 1219. године.

Као зборник црквених и грађанских прописа, Законоправило је настало из византијских номоканонских кодекса. Сама та чињеница, да се заснива на више од једног кодекса, објашњава зашто се разликује од свих познатих грчких зборника. Својеврсност српског Номоканона у односу на византијске номоканонске кодексе огледа се не само кад њен састављач слободно одабира и распоређује номоканонску грађу, већ и кад синоптичке каноне Стефана Ефеског (VI в.) и Аристинова тумачења (XII в.) каткад замењује пуним текстом канона или Зонариним коментарима (XII в.). Такође, приликом превођења, проширује поједине грчке текстове својим објашњењима, каткад их скраћује или изнова саставља.

Протограф Законоправила светога Саве није сачуван. Најстарији препис је из 1262. године, познат под именом Иловичка крмчија. Састоји се од 400 листова на пергамену, размера 24 х 31 см (текст: 8,5 X 23,5 см). Чува се у Архиву Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, под сигнатуром III С 9.

Проучавање Законоправила светога Саве открива тежњу Срба да свој црквени и грађански живот ускладе са законима који се заснивају на божанском законодавству.

У поговору Законоправила истиче се: „...Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге, зване номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест, протумачене су и благодаћу Божјом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући разумном светлошћу, и од греха избављајући. Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други ко има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге - ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити...“ (стр. 3986).

Овакво казивање потврђује да је српски народ свестан не само колико је повезан са византијским правом, већ и да је сачувао пуну самосталност, самодржавност, самоцрквеност Законоправило је старије од Душановог законика (1346. и 1349. године) око 130 година. Пуну важност је, међутим, задржало и после обнародовања наведеног законика. У Српској православној цркви се све до данас сматра званичним правним кодексом. Благодарећи саставу и практичној примени коју је имало, Законоправило светога Саве је крајем XIII века постало познато у Бугарској, а преко ње и у Русији. У обема овим земљама имало је широку примену. Свети Сава је на тај начин својим Законоправилом тешње повезао Србе са Бугарима и Русима, уједно и са византијским законодавством, а преко овога делимично и са римским. Прохирон (грч. Ο προχειρος νομος Хо прохериос номос, нацрти закона, приручни закон) је, на пример, први пут у Законоправилу светога Саве преведен и постао познат православним словенским народима.

Свети Сава

САВА I, АРХИЕПИСКОП СРПСКИ (1219-1233) И СВЕТИТЕЉ, РОЂЕН ЈЕ 1174. године. Био је најмлађи син Стефана Немање, великог жупана српског (1166-1196), потоњег светитеља - Симеона Мироточивог. На крштењу су му дали име Растко. „А кад (Растко) одрасте до петнаесте године - према казивању животописца Теодосија - родитељи му оделише једну страну ...