САВА I, АРХИЕПИСКОП СРПСКИ (1219-1233) И СВЕТИТЕЉ, РОЂЕН ЈЕ 1174. године.
Био је најмлађи син Стефана Немање, великог жупана српског (1166-1196), потоњег светитеља - Симеона Мироточивог. На крштењу су му дали име Растко.
„А кад (Растко) одрасте до петнаесте године - према казивању животописца Теодосија - родитељи му оделише једну страну своје државе, куда је одлазио од оца ради забаве с велможама и ради весеља с благородним младићима“. Растко је, дакле, добио у посед Захумље - Хумску земљу како се наводи у Немањиној повељи, издатој Сплићанима. Међутим, он се одрекао световног и владарског живота; определио се за духовни, монашки живот. Знањем се богатио прво на двору свога оца, затим на Светој Гори, у Цариграду, Палестини, Египту, на Синају.
На двору свога оца Растко се сретао са угледним светом, у који спадају и светогорски калуђери са којима је око 1191. године тајно одбегао на Свету Гору, где је у Русику положио монашки завет. Из Русика је убрзо прешао у грчки манастир Ватопед. Као узорни монах, уз то и владарски син, Сава је стекао велику наклоност Светогорске управе и Цариграда. Благодарећи томе, пред њим су се отварали широки видици како за духовно напредовање тако и за добро српског народа. Значајан подстицај за то добија у тренутку када је и његов отац дошао на Свету Гору 1197. године као великосхимник Симеон. Заједничким залагањем отац и син су 1198/99 године подигли на Светој Гори српски манастир Хиландар.
Убрзо по престављењу његовог оца Симеона (1199/1200) Сава је примио јерођаконско достојанство, тј. онда када „му је стигло време“, по речима животописца Доментијана, односно када је испуњавао канонски услов за то - навршавао је 25. годину живота.
Архимандритско достојанство Сава је примио пошто се на Светој Гори чуло да су Латини 13. априла 1204. године освојили Цариград, а пре јесени исте године, када је Маркиз Бонифације Монфератски добио од првог латинског цара у Цариграду да влада Солункж. Тада је испуњавао канонски услов за то - навршавао је 30. годину живота. Произвођење у достојанство архимандрита извршено је у Солуну уз саслужење четири архијереја, што говори о придавању изузетног значаја томе догађају.
Као први Србин архимандрит, Сава је постао игуман манастира Студенице (1206- -1217) сагласно одредбама Студеничког типика. У том својству припремио је будуће устројство Српске цркве и државе у чијим сувереним границама је неуморно подизао цркве и сновао епископска седишта.
Као први српски књижевник, Сава је саставио: Карејски типик за своју испосницу у Кареји на Светој Гори, Хиландарски и Студенички типик на основу Евергетидског типика, Симеоново житије, Службу светоме Симеону и, несумњиво најзначајније књижев- ноправно дело, Законоправило или Номоканон. Његова заслуга у изради Номоканона за Србе састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе. До данас није пронађен истоветан византијски зборник.
Помоћу Законоправила и Студеничког типика свети Сава је извршио велике промене у Србији. Студенички типик, на пример, омогућио му је да обезбеди пуну аутономију манастира Студенице, где је зачета аутономија Српске цркве; да одмах по доласку у Студеницу постане игуман уместо затеченог игумана Дионисија који, према Типику, није могао и даље да управља зато што није архимандрит; да потисне јурисдикцију Охридске архиепископије; да као клирик друге јурисдикције оправда свој останак у Студеници; да први пут уведе, ту у Студеници, српске натписе на фрескама и, најзад, да створи предуслове за оснивање самосталне Српске цркве.
Пошто је извршио своју мисију у Студеници, Сава је 1217. године предао игуманство другоме и кренуо на велико путовање по Светим местима. Вратио се преко Цариграда, где је 1219. године хиротонисан за првог архиепископа тада основане аутокефалне Српске цркве. За управљање Црквом донео је Законоправило или Номоканон и тиме још више учврстио свест Срба о самосвојности, потврдивши њихов дубоки смисао за правду, самодржавност и самобитност.
Као родоначелник народног просветитељства које значи опстати и живети животом достојним човека, свети Сава је оставио Србима у наслеђе писане споменике правне, литургичке, хагиографске и друге садржине, чиме се у народу снажила свест о припадности српском роду за разлику од других, нарочито околних народа.
Уочи свог последњег путовања по Светим местима на истоку, Сава се 1233. године по- вукао са трона поглавара Српске цркве, поставивши за архиепископа Арсенија I (1233-1263). За време овог путовања архиепископ Сава је преко Палестине и Александрије стигао у манастир Свете Екатерине на Синају, где је провео Васкршњи пост и сваке суботе служио литургију на Хориву у храму пророка Мојсија. У повратку за своје отачаство свратио је у Бугарску, где се у Трнову, изнурен болешћу, преставио 1236. године. На молбу архиепископа Арсенија и краља Владислава (1234-1243), његово тело пренето је у манастир Милешеву и ту је дуго почивало у миру. Када су, међутим, 1594. године Срби у Банату, потом и у Пећи, устали против Турака, надахнути слободарским духом свога Просветитеља чији лик су носили на заставама, Синан-паша је тада наредио да тело из Милешеве донесу у Београд, на Врачар, где су га и спалили. На месту спаљивања Срби данас подижу велелепни спомен-храм, посвећен светоме Сави, у знак благодарности за очувану православну веру и свест о српској самодржавности.
