Андрић бира најлепше приповетке II

Иво Андрић

У поменутим књигама сабране су најлепше приповетке у избору самог писца. Издвојивши их као успеле и нарочито вредне, нобеловац им је дао посебан лични печат који, у намери да понудимо читаоцима приповести по Андрићевој мери и укусу, доносимо у двотомном издању какво се ретко објављује и сусреће.

Приликом одабира књига неког писца, читаоци најчешће имају пред собом избор приређивача који помно проучава његов опус, па је тако у стању поближе да сагледа идејну раван и тематске целине које се могу издвојити као значајне и занимљиве својом поетском или приповедном снагом. Овога пута, намера приређивача је да, поред избора из Андрићевог стваралаштва које је приредио, понуди читаоцу и две књиге приповедака које је сам писац издвојио као најлепше и највредније.

Подсетимо да је прву збирку прича под називом Приповетке Иво Андрић објавио 1924. године у Српској књижевној задрузи, исте године када је одбранио докторску дисертацију у Грацу. Преостале Андрићеве приповетке излазиле су у оновременој периодици, као и у оквиру каснијих збирки код већ поменутог издавача, међу којима је значајна друга књига Приповедака из 1931. и трећа из 1936. године.

Колико је овај двотомни примерак у издању ИК „Народно дело" репрезентативан по квалитету, довољно говори чињеница да је избор прича начинио сам писац. Међу њима је и једна од најбољих Андрићевих приповедака „Мост на Жепи", потом приче „Мара милосница", „Аникина времена" и „Љубав у касаби", у чијем је средишту несрећни усуд ванредно лепих жена чија је лепота искорачила из традиционалних оквира и за чију посебност нипошто нема места међу устаљеним узусима примитивног света који их води у трагедију. У поменуте две збирке нашао је своје место и чувени прозно-поетски триптих Јелена, жена које нема у коме неухватљиво и измаштано, химерично и недостижно привиђење, оличење женског савршенства, збуњује и онеспокојава писца. Будући да у Андрићевој прози најчешће нема места складној љубави, као што нема места ни уобичајеним, свакодневним темама и појавама, већ се промишља и приповеда о свему ономе што искаче из колотечине, о круцијалним историјским тренуцима, људским страстима, слабостима, пороцима и каткад изопаченостима, нашле су се и у овом избору поједине приповетке које почивају на поменутој тематици. Издвојићемо овде приче „Мустафа Маџар", „За логоровања" и „Бифе Титаник". Лик странца и дошљака у босанском вилајету Андрићу је такође био занимљив. Приповетке „Змија", „Писмо из 1920.", „Љубав у касаби" и „Жеђ" бациће светло на положај придошлице чије необично понашање, манири и навике најчешће наилазе на осуду и неодобравање локалног миљеа.