На Дрини ћуприја

Иво Андрић

Овај радо читан и широм света превођен роман, заправо је сликовита вишеградска хроника кроз времена и векове, кроз царства, културе и прилике око којих се плету судбине многоврсних ликова који су оличење околности у којима живе, навика, наслеђа и обичаја којима дугују и живот сам. Смарагднозелена Дрина и мост који одолева искушењима и страдањима, и који је једини протагониста у овом калеидоскопу епизодних ликова, симболи су ванвременских вредности и лепоте која и у најтежим временима и неизвесностима увек пронађе свој пут ка опстанку.

"Роман На Дрини ћуприја писао сам у разрушеном Београду, у време када не бих дао ни две паре за рођени живот. Никада нисам веровао да ћу жив дочекати крај рата".
Иво Андрић

Овако је говорио писац поводом процеса стварања свог најпознатијег романа. И што су теже и суровије околности у којима дело настаје, као да је извеснији његов каснији успех и љубав којом му читаоци надоместе све часове страдања. Исприповедана у виду живописног мозаика којим је обухваћена прошлост Вишеграда кроз легенде, предања, традицију и векове, приповест о ћуприји на Дрини богата је многим епизодним ликовима и њиховим судбинама, увек скројених у служби описа касабе и касаблијског живота који одолева сваковрсним искушењима. Обгрливши историју свога краја раздобљем од XVI века до Првог светског рата, Андрић је успео да прикаже читаву лепезу нарави, навика, религија и обичаја у судару увек одељених и непомирљивих светова.

Надасве леп и с муком саздан мост који стоји као какав сведок свему што се збивало и што ће се збити, својеврстан је симбол настојања да се измире силне различитости које својеглаво бујају на вишеградском тлу. Од времена када је настала, ћуприја је живи и непоткупљиви сведок сваког времена и његовог бремена, и док се стасито надвија над вазда зеленом Дрином, леденом красотицом, заводницом Андрићевог детињства, она се једновремено опире начину живота који упорно намећу замршене околности и ускиптели догађаји. Својом ванвременском лепотом ћуприја надилази царства и векове, поплаве и непогоде, аге, везире, бегове и официре, смело издижући касабу изнад вртлога буна и немира. Но, како ниједна велелепна грађевина није саздана без големе драме и велике жртве, и она скрива своје тајне и легенде које су јој чврсто осигурале темеље и путоказ трајања. Управо је ова фолклорна патина старих времена, која предања дуже памти и вештије преноси, дала нарочиту боју Андрићевој прози која и данас блиста завидном документарном снагом, језичким богатством и приповедачким даром какав ретко срећемо у савременој списатељској радионици. Слика вишеградске омладине која се окупља на мосту, која пише и објављује у револуционарним часописима националистичке оријентације, расправља о крупним збивањима и немилим догађајима, заправо је слика Андрићеве генерације која је у фикцији попримила имена Стиковића, Гласинчанина и Томе Галуса. Треба рећи и то да књижевни горостас На Дрини ћуприја, будући да сажима у себи мноштво приповести, људи, и догађаја, вера, националности и култура, те да су сви они сабрани на једном месту не би ли се дочарала судбина моста и касабе кроз векове, по начину на који је компонован, пре чини једну опсежну вишеградску хронику неголи роман.