Лепа млада жена говори

Иво Андрић

Сместивши жену у средиште значајног дела своје лирске и приповедне прозе, описавши је песнички надахнуто, разноврсно и вешто, Иво Андрић смело је отворио и читав низ питања која су вековима морила нежнији пол. Улогу и положај женског бића у свету у коме владају строги и непоткупљиви принципи, неосетљиви на њено право да воли, да бира, мисли и одлучује, Андрић је довео до маестралних висина у својим приповеткама. Преиспитујући тако уврежене каноне постојања, прецизно је осликао низ трагичних женских судбина које и данас шаљу снажну мисаону поруку. Ова књига покушај је да се дâ пресек Андрићевих остварења у чијем је средишту жена, кроз један упечатљив избор поезије, прозе и медитативних записа.

Назив који је ова књига носи по Андрићевој песми насталој 1933. године, нимало није случајан. Жена се као магнетично створење загонетне природе прошетала широм Андрићевог књижевног платна као какав списатељски мотив натприродне снаге из кога избија читав плурализам значења. Преко мајке и родитељке за коју је писац чувао нарочиту љубав и нежност, и о чему сведоче бројни његови записи, потом ванредно лепих, управо стасалих девојака чија младост и наочитост надилазе устаљене провинцијске токове, а чија је лепота место спотицања мушке слабости и саможивих нагона, па све до осорних, осионих, злопамтивих јунакиња које спорадично изникну у расаднику Андрићеве прозе, писац је представио читав низ психолошки изнијансираних женских ликова чија се судбина најчешће може свести под трагичну. Намисао да прикаже колико је женама било онемогућено да се ма којим квалитетом издвоје у свету доминантно мушких принципа, код нобеловца је јасна и недвосмислена. У приповестима које теку овим рукавцем, жена је најчешће симбол несрећног усуда, пример осујећеног личног избора и права на љубав и живот какав очекује. Она је трагични предмет дивљења и обожавања који се несрећно утапа у мушкој незаситости, позваној да задовољи само дно својих необузданих нагона.