Песме - Јован Дучић

Бол вечног човека

„Дучић је епоха наше књижевности”, бележи Јован Зивлак у надахнутом поговору приређеном издању Ду­чићеве поезије из 1996. године.1

(1) Зивлак, Јован. „Дучић - тамни обриси порекла”. У: Дучић, Јо­ван. Песме. Приредио Јован Зивлак. Сремски Карловци, Каи­рос, 1996, стр. 307-322.

„И да запамтимо само неколико његових песама (Песма, Чекање, Сунцокрети, Пут, Сенка, Путник...), у којима сјаји српски језик у сво­јим извинућима”, наставља приређивач, постаје јасно за­што је његово дело „доспело до наших дана као непрола­зна вредност наше књижевности”.

Дучић је у бити песник, по природи лиричар, по начину размишљања мислилац и философ. Поетични су, сугестивни и мелодични и ње­гови путописни пасажи, есеји и друга прозна остварења. Поезијом је, као каквом тајанственом жилом куцавицом, прожимао сваки траг мастила проистекао из стваралачког пера. Удруживши је са лепотом форме и углађеношћу јези­ка и стила, Дучић је тежио савршенству, дотерујући своје строфе, риме и стихове све док сасвим не испуне меру ње­говог истанчаног књижевног укуса.

„Погледајте Дучићеву поезију, погледајте му прозу и узмите да читате где год хоћете. Ништа разасуто, откину­то, пуштено, неодговорно, случајно - ни у садржини, ни у форми”, подвукла је Исидора Секулић уз песникова Сабра­на дела из 1929. године. Ценила је, изнад свега, Дучићеву самопожртвованост, његову строгу дисциплину, жељу да надиђе себе и да увек буде бољи. „Песник који без дисци­плине мисли, осећа, трпи, ради, говори, тај песник није савладао ништа, ни себе ни природу, тај песник не може говорити ни судити ни у чије име”, наставља увек аскетски настројена књижевница.

Дучићево предано дотеривање стилских, језичких и формалних квалитета стиха, очитује се у лепоти песнич­ких слика и брижљивом одабиру мотива, у сазвучју, рит­му и динамици, мелодичности, у идејној и мисаоној равни која је одмерена и заокружена. Песников дванаестерац на­лик француском александринцу, вешто уметнута опкора­чења, прибегавање сонету као често рабљеном песничком изразу, неумољива посвећеност форми и лепоти језика, уз то и извесна доза естетицизма, скривају испод површине једну сложену тематску нит која се најпре огледа у збиру свих оних осећања на којима почива унутрашња драма чо­века. „Бол вечног човека, а не бол човека једног извесног времена”, како је говорио сам песник, „то су баш мотиви највишег књижевног стварања и најдубље песничке ин­спирације”.

Дучића занима човек као универзално биће, човекова борба са самим собом и светом који га окружу­је, обавезује и сапиње, његов унутрашњи мегдан лишен друштвених и историјских обележја и условљености. Ње­гова љубав, туга, патња, сумња и неверица, његов однос са Творцем, љубав према отаџбини, жудња за женом као химеричним, недостижним и недокучивим бићем, само су неке од тема које је кнез српских песника маестрално про­нео кроз двери српске књижевности. У њу је Јован Дучић закорачио управо стиховима. Иако је прву збирку песама објавио 1901. године, Дучић је у Голубу, Зори, Босанској вили и Бранковом колу поезију објављивао још од 1886. Поред запажене љубавне лирике и извесног броја веома успелих патриотских песама и стихова који говоре о при­родним лепотама, искушењима, животу и смрти, особито су вредне пажње Дучићеве песме посвећене Богу. У једном крајње директном и нескривеном обраћању, увек задоје­ном дозом страхопоштовања и љубави, али и преиспити­вања и сумње, песник негује блиску и отворену релацију човек - Бог, у којој су сабране све људске бојазни и неве­рице, сви страхови, наде и очекивања.

Никад се нисам на Те бацио каменом,

Нити у своме духу Твој сјај одрицао;

И свој пут пређох цео са Твојим знаменом,

Свугде сам Тебе звао и свуд Те клицао.

***

Господе, који ме посеја и зали,

Зашто бејах нужан у свету и пуку?

Прођох пут и видех све сем Тебе. Али

Кад год мој брод нагне, нађем Твоју руку. 8

На трагу свега што је људска и песничка фигура Јо­вана Дучића учинила за српску књижевност, са нарочитом пажњом и посвећеношћу треба прићи Дучићевим патри­отским песмама, особито оним објављеним у Американ­ском Србобрану, између 1941. и 1943. године, пред сам крај песниковог живота. У њима се дипломата, књижевник и задужбинар Јован Дучић, на самом концу свог стваралач­ког и животног пута, осврће за одсудним националним раскршћима и последњи пут се, вешто извајаним стихо­вима, ганутљиво обраћа „Вечној Србији”, Босни, Лици, Врбасу, Неретви и родној Херцеговини, док у скрушеној „Молитви”, „На Царев Аранђеловдан” упућује српском роду можда најважнију поруку која је икада изашла из пе­сниковог убојитог пера.

Крваве зоре свићу по празним селима,

Крваво изгрева сунце у дивљим хајкама,

А још ти предачких копља има по ждрелима,

О света, стара реко, славна у бајкама.

Ти вучеш сада овуд сунчане одоре,

У срамне врте подлих и кривоклетцима;

И крв невиних носиш кроз страшне продоре -

А певаш напев славе о нашим прецима.

Никад у море горко твој млаз не увире,

Већ као млечни пут сјаји са сунцима!

Нити под небом страшним кап срца умире

Што даје повест земљи и мит врхунцима.

 

др Наташа Ковачевић, уредник и приређивач