Градови и химере

Путник, песник и мудрости весник

Из позиције искусног путника и дипломате, Дучићу се књига Градови и химере (1940) природно наметнула као стваралачки избор, будући да је, сходно позиву, у њој зналачки успео да споји властиту ерудицију, обавештеност и дипломатску проницљивост са урођеним литерарним надахнућем. У сусрету појединца и стране културе, човек и сопствену одмерава према ономе што је видео и доживео. Отворе се нови видици, прену се успаване вијуге и пробуде уснула размишљања, намећу се закључци, преиспитивања, и писац почиње да мисли хаотично, несистематично и напето, настојећи да забележи што више утисака и да сачува што више успомена. Ова одлика медитативне прозе, у којој је књижевник, док бележи, заправо савременик своме делу, присутна је и у Дучићевим записима. Иако завидно садржајни и аналитични, повремено се оштри и можда недовољно одмерени судови песника о појединим народима могу приписати одликама саме књижевне форме и њеној динамичности. Сликовито, лирски дочарани пејзажи и предели, потом философско-мисаона нит, као добро промишљена противтежа, веома успело пресецају и надопуњују ове динамичне и каткад исхитрене прозне пасаже.

Места сусрета Дучића и нових култура нису нужно знаменити локалитети које походе путници, већ с пажњом бирани појединци и предели, као згодна полазишта дубљим и садржајнијим увидима и размишљањима. Градови и химере, неоткривене земље и наслућујућа мисао о њима, неизвесност и непознаница коју доносе, тема је на којој су се опробали многи ствараоци од пера и путници од стила. Градови као стамени бедеми, зидине и утврде које чувају обрисе култура, тековине и обичаје људи и трагове живота. Химере као све оно непознато, немогуће и недокучиво, пишчева мисао која далеко од отаџбине одише знатижељом, носталгијом и вечито жива потреба да се заувек сачува доживљени тренутак, преточена у врелу импресију у виду књижевне вињете путописно-дневничког карактера. Дучић је овде, надасве, песник, његов је субјективни тон природна одлика приповедачког гласа који се сигурно и континуирано, у виду писама из Швајцарске, Француске, Шпаније, Италије, са Јонског мора и шире, упорно јавља у првом лицу. Довитљивим коментарима и доскочицама о животу знаменитих писаца, уметника, државника и философа по којима су чувене земље којима ходи, Дучић искусно потврђује властите епитете ученог зналца. 

Будући склон лепоти форме и углађености стила, каткад елитиста у ритму и речи, истакнути српски песник и мислилац предано је дотеривао учинак свога пера пуних четрдесет година. Заокружена прозна целина под насловом Градови и химере изашла је из штампе тек 1940. године, а Дучићево „Писмо из Палестине” можда је и најуспелији путописни поздрав по коме би требало памтити ово живописно и пажње вредно књижевно остварење.

Идем већ неколико дана овим прашњавим путевима којима су ходили апостоли и еванђелисти. По долинама хватам у прегршт воду са истих извора са којих су пили и библијски пророци и светитељи Новог завета. Међу маслинама се беле, као стада оваца, ситна села која још носе своја имена из времена Соломонова. То су куће четвртасте и без крова које изгледају утонуле у траву, а у којима је некад можда заноћио Христос [...]. Јер ко би умео заправо рећи колико одговара стварности и суштини све оно што сам ових дана овуда видео очима човека свог времена и свог постанка [...]. Зато се овде у Палестини живи од самих привиђења. Христос стоји овде као сјајно дрво на брду, као чиста вода у долини, као мирна светлост у пустињи [...]. Ако је ико овамо дошао безбожан, вратио се кући побожан; а у његовом срцу и машти ништа више није могло заменити Христа или надмудрити Соломона.

У ову живу и реалистичну слику омеђену Дучићевим стопама, слику која се протеже дуж сржних тачака хришћанског искуства првих векова, стало је толико истине о херојству, мучеништву, страдању и несебичној божанској љубави за човека као круну све твари. Натчовечанска љубав за васцели свет стекла се у лику Христа Спаситеља. „Две хиљаде година су плачне очи целог просвећеног света гледале овамо из свих крајева”, бележи песник. Један снажни и дубоки путописни доживљај колевке хришћанства свечано открива дуго скриване закутке верујуће душе која је пошла у сретање Христу трагом Његових корака. Удивљен личношћу Богочовека, ганут Његовом жртвом, Јован Дучић не пропушта да укаже на патнике, ратнике и мученике свога рода. Једновремено евоцирајући судбину српског човека на немилосрдној историјској ветрометини, Дучић у записима из Палестине неустрашиво исписује одсудне странице давно заборављених истина које су суштина духовности и мера људског живота.

др Наташа Ковачевић

Јован Дучић