Гроф Сава Владиславић

Велики пред Богом и људима

Захваљујући преданом истраживачком раду неколи­цине руских научника и ништа мање вредном доприносу Савиног потомка Бранка Вукомановића, данас се домаћа културна јавност с правом поноси постигнућима и умећем човека коме је Антонио Вивалди посветио чувену оперу „Истина у искушењу”. И да остане у колективном сећању упамћен само као неуморни доброчинитељ, као богољуби­ви и милосрдни дародавац првих буквара, књига и граматика које је из Русије у Сремске Карловце несебично слао на просвећење своме роду, то би већ само по себи било довољно да га памтимо као узорну историјску личност. Но, он је, нема двојбе, учинио много више од тога. Сваки његов поступак био је прожет светосављем, а свака мисао била упрта у родну груду и судбину балканских земаља на наковњу османског зулума. Стога је и пажњу руског цара коме је одано служио, вешто успео да скрене на бриге и неугоде омаленог али поноситог народа чији је и сам био изданак.

Премда смо данас сведоци извесног броја књижев­них остварења, изложби и документарних филмова који бацају светло на значај ове, по свему важне историјске личности, не смемо заборавити да је подстицај за проу­чавање лика и дела грофа Саве Владиславића Рагузинског међу првима дао песник Јован Дучић. Трагом Савиних стопа запретених у светским архивима и доступној исто­ријској грађи, Дучић је испитивао сржне тачке сопственог порекла. Дука Владиславић, један од тројице браће Влади­славића из Јасеника код Гацка у Херцеговини, према ми­шљењу већине историчара на које се аутор позива, родо­начелник је лозе свих требињских Дучића чији је потомак и сам песник. Уопште, Дучићева књига о запаженом срп­ском племићу који је чак основао и град на граници изме­ђу Русије и Кине, посветивши га Светом Сави Српском, богата је мноштвом историјских извора и документарне грађе која даје ширу слику не само о грофу Сави Влади­славићу већ и о друштвено-историјским приликама које су владале у српским земљама током XVII и XVIII века. Уз то, она пружа увид у европске и светске историјске токове, садржајно пратећи службу и кретања истакнутог „Србина дипломате на двору Петра Великог и Катарине I”, како бе­лежи Дучић у самом наслову.

Сем тога што је богата историјским чињеницама, Дучићева књига вреди и због једног нарочитог књижевног поступка коме писац прибегава како би, у паузама припо­ведања, разбио динамичну историографску нит. Дучић се, наиме, спорадично осврће на богато народно предање, на причу и народну песму која је, речито и сликовито, аутен­тично и мелодично, како то само народна мисао уме, опе­вала све важне догађаје чији су главни учесници били чла­нови херцеговачке породице Владиславић. На овај начин, аутор потврђује темељно и посвећено занимање за лик и дело протагонисте, задивљујућег дипломате, сведочећи једновремено о величини и значају гласовите српске лозе чији су подвизи заслужили да се нађу у народној песми.

Врсни познавалац херцеговачког крша и његових стамених предела, о чему сведоче убедљиви и сугестивни осврти на природне лепоте ових јужних српских крајева, Јован Дучић указује се у књизи о грофу Сави Владиславићу и као озбиљан проучавалац и запажени ерудита који зна­лачки разуме и тумачи историјске прилике и одсудне дога­ђаје. Личност херцеговачког племића која је у себи спојила задивљујућа географска пространства и обичном човеку несхватљиве професионалне домете, заслужила је нова издања овог пажње вредног Дучићевог дела. Можда се не­где дубоко у подсвести, вођен задивљујућим животописом свог истакнутог претка, и сам песник одлучно отиснуо у дипломатију, са чијих ће висина, вековима након Савиног упокојења, неодступно и смело служити интересима свога рода.

др Наташа Ковачевић

Јован Дучић