Благо цара Радована

У потрази за смислом

Храбро је и одважно, премда смо на то сви донекле позвани, мислити и писати о тајнама и законима људског живота. Ово нису умели ни сви људи од пера, а често ни они од којих смо то највише очекивали. Ретки су писци чији је опус проткан озбиљним философским размишља­њима, будући да закључке о сржним темама какве су љу­бав, срећа, пријатељство, живот и смрт, нипошто није лако сводити пред изоштреним судом искусног читаоца. Неки су се ипак одважили. Нобеловац Андрић с пажњом је од­меравао сваку реч и сваку цртицу, не би ли бритке миса­оне искре свога ума, вешто заокружене и доречене, изнео пред читалаштво у што дорађенијем облику. Када човек одрасте у окружењу задојеном народном мудрошћу и Ње­гошевим стиховима, што је писац касније много пута по­сведочио говорећи о свом детињству у Вишеграду, велике мисли постају природно стање његовог стваралачког ума.

Сличан је усуд, могли бисмо рећи, и песника Јована Дучића. Кажу да место рођења утискује чудесан жиг на човекову мапу постојања и његов поглед на свет. „У Хер­цеговини пак, земљи херцега Растка Немањића, велики карактери су кроз векове били правило, а не изузетак. Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима! Ни мање земље, ни већег броја правих људи!”, записао је једном приликом Свети Владика Николај. У овој јужној српској зе­мљи коју сунце несебично обасјава већим делом године, у којој златножуто смиље баца опојан мирис са сиромашних и беличастих кршева, где дивљи нар и презреле смокве ра­ђају без изузетка, иако све друго успева само ако је упорно и жилаво, научио је књижевник Јован Дучић прве велике истине о животу. Касније школовање, службовање, путова­ње и странствовање употпуниће ову Дучићеву искуствену ризницу многоврсним сазнањима и доживљајима из којих ће, природно, настати веома надахнути и аналитични есе­ји о бројним животним темама. У њима ће песник сасвим отворено и лично, без трунке задршке, убедљиво говорити о свему ономе што појединац, са мање или више успеха, настоји да докучи и одгонетне на овоземаљском путу „јер сви људи знају да има у животу још увек једно благо зако­пано само за њих”, вели песник. Разноврсну тематску ле­пезу као какав садржајан документарни филм, аутор с па­жњом развија пред оком читаоца, градативно нижући све сложенија питања о љубави, срећи, пријатељству, власти, смрти, жени и, најпосле, о судбини човека на различитим животним прекретницама. Дучић се у овом књижевном калеидоскопу званом Благо цара Радована (1932) дови­тљиво служи и знањима из религије, митологије, историје, философије и књижевности, проналазећи тако убедљиво упориште својим размишљањима и судовима.

Књига пред читаоцем, како се често може чути, и даље је један од најчитанијих наслова српске књижевно­сти. Тема на којој се, међутим, ломе и спотичу најопреч­нији ставови и мишљења када је реч о Дучићевој прози, посвећена је жени, природи њеног бића, њеној нарави, слабостима и врлинама.

Идеална, неухватљива, савршена, недокучива, химерична и недостижна драга о којој пева Дучићева поезија, наједном постаје предмет неретко су­ровог суда и исхитреног психолошког тумачења које је, можемо претпоставити, неодвојиво од песниковог био­графског доживљаја жене и властитог љубавног искуства. Овај нагли прелаз из једне поетичке равни у другу, иако поседује извесне мањкавости, учинио је Дучићев суд о жени сложенијим и дубљим у песниковим прозним оства­рењима, неголи у поезији. Тако је, у већ поменутој збирци књижевно-философских есеја Благо цара Радована, жена као појава сагледана из више углова, из различитих пер­спектива, а њене мане су, премда стављене у први план, постале предмет озбиљног философског размишљања и темељне мисаоне анализе. Ово запажање потврђује чиње­ницу да је жена тежишна тема, не само Дучићеве поезије већ и песникове рефлексивне прозе.

Књигом ових веома успелих и поетичних есеја који одишу ерудицијом и богатим животним искуством, за­видном културном, философском и религијском поткова­ношћу, кнез српских песника Јован Дучић доказао се као озбиљан мислилац и философ који кључним судбинским питањима што заокупљају сваког човека, утискује аутенти­чан стваралачки печат. Читајући саме поднаслове: о срећи, о љубави, о жени, о младости и старости..., наслућујући у њима големе и недокучиве истине, тешко се отимамо ути­ску да ћемо на само једном месту, верујући у невероватно и остварујући немогућно, како би рекао сам Дучић, у овом својеврсном азбучнику људске судбине, коначно успети да пронађемо одговоре на сва она животна питања која смо некад смело отворили.

др Наташа Ковачевић

Јован Дучић