Јутра са Леутара

На плећима Леотара

Мислити о животу са највише тачке родног места, већ је само по себи привилегија очију и угођај ума. Испев­ши се фигуративно на врх Леотара изнад родног Требиња, чије само име, етимолошки гледано, означава слободу, песник је начинио изврстан прелудијум властитим разми­шљањима која ће изложити у есејима сабраним око десет горућих феномена човекове унутрашње природе. Одлучан да слободно говори и мисли са висова слободарског Лео­тара, решен да пише неспутан, самосвојан и неподређен, Јован Дучић с намером одабира брег као уздигнуто пола­зиште својим надахнутим увидима. Висина изоштрава по­глед и оплемењује мисао, са ње се види јасније и боље, а мисли смелије и лепше. Песник, путописац, историограф и дипломата морао је ово знати. Стога ће, у књизи контем­плативне прозе Јутра са Леутара, винути своје мисли са требињског брега у далеки свет, баш као што је са бедема своје родне куће која се наслањала на стасити Леотар, још као дете пружао сањив и домишљат поглед ка непреглед­ном Требињском пољу. Властита запажања о људским ма­нама, врлинама, етичким начелима и метафизичким пи­тањима, сабраће много година потом у десет аналитичних есеја на тему: мирноће, мржње, плеса, љубоморе, сујете, страха, разочарења, родољубља, карактера и уљудности.

На трагу француске књижевне традиције и раније об­јављене збирке књижевно-философских есеја Благо цара Радована, у којој заснива сопствене увиде на завидном по­знавању грчке митологије, античке философије, средњо­вековне историје, хришћанског културног наслеђа, као и на богатом читалачком искуству, Дучић је, чини се, у књи­зи Јутра са Леутара мање оптерећен формом и перфек­цијом. Овде су његови закључци о животу смелије и саже­тије поентирани, док стилска и језичка црта, иако и даље поетична и снажна, једноставније и лежерније налази пут до читаоца. У Јутрима су, као какво обележје песникове рефлексивне прозе, спорадично присутни и доминантни облици античког реторичког мишљења, logos као убедљив и добро аргументован текстуални чин, ethos у коме препо­знајемо снагу и сензибилитет самог књижевника и pathos који неретко има национални, родољубиви и патриотски предзнак, по коме је „најбољи млади лиричар српске књи­жевности”, како је говорио Скерлић, надалеко био чувен. Широм разноврсног и жанровски богатог опуса, поетског, есејистичког, медитативног, историографског и путопи­сног, исписао је овај искусни дипломата господствене по­јаве, велике и опомињуће мудрости о судбинским цртама и обележјима свога народа. Одлучни глас већ потврђеног мислиоца изрекао је у Јутрима са Леутара и низ уопште­них и недовољно поткрепљених судова о извесним појава­ма, али и многе истине о српском човеку:

Србин је, извесно, од свих народа на Истоку, најмање склон мржњи. Не мрзи ниједан народ око себе. Ако уопште кога мрзи, то је онда свог суседа, каквог свог Србина преко улице, или оног Србина на горњем спрату, или оног Србина на доњем спрату. Турци су оборили његову средњовековну државу, рушили ње­гове куће и цркве, одводили у ропство његове жене и децу, и чак многе продавали на пазару. Међутим, Србин ни данас не одриче Турчину чак ни оне сјајне врлине које овај није никад ни имао. И Хрвата је сма­трао својим братом! Не мрзи ни Бугаре који су увек били пријатељи његових непријатеља и увек ишли да се на његов рачун усреће и порасту, не приближив­ши се ни људима своје православне вере, ни људи­ма свога словенског племена, ни људима своје тур­команско-уралске расе. [...] Овај недостатак отрова у Србину, отрова који је, међутим, природа дала и најлепшим животињама и најлепшим биљкама, чини Србина више слабим него јаким. Јер доброта често ослаби човека више него и злоћа. Историја Срба нема ниједне странице мржње и фанатизма. Никад у својој старој држави није Србин знао ни за верске ратове, ни за инквизиције, ни за Вартоломејске ноћи, ни за суђење тортурама. Бар у историји и у народ­ним песмама нема никаква помена о таквим начини­ма, којима се, међутим, средњи век служио скоро по свима хришћанским земљама.

Познато је, наиме, да је Јован Дучић, и као књижевна фигура и као дипломата, неретко био стигматизован упра­во због нескривеног патриотизма и родољубља, због на­ционалне освешћености и отворености у погледу мисли, ставова, политичких погледа и јавних иступања. Његова динамична и непрекинута веза са родним градом од кога је начинио својеврстан музеј на отвореном, са властитом културом, историјом и традицијом, одувек је била неспу­тана и снажна, иако је песник за живота много путовао и странствовао. Овај људски и интелектуални квалитет није увек наилазио на одобравање песниковог окружења, али је Јована Дучића, поред разноврсног и богатог књижев­но-философског опуса, учинио фигуром чија лична, књи­жевна и дипломатска заоставштина и даље буди големо занимање и научну пажњу.

У жељи да философски продуби, домисли и заокру­жи слику света започету у књизи Благо цара Радована, ре­шен да као песник, мислилац и човек покуша да одгонетне загонетку живота, Дучић у књизи рефлексивно-медита­тивне прозе Јутра са Леутара, из слојевитог и богатог искуства књижевника и дипломате, одапиње високоумне литерарне стреле оденуте непролазном снагом, дубокоу­мљем и суштином.

др Наташа Ковачевић

Јован Дучић