Илија Гарашанин - симбол модерне Србије

Неговање историјског сећања је међу темељним условима за опстанак националне културе и извориште енергије генерација. Ова књига није научни рад али јесте допринос сећању на Илију Гарашанина, једну од најважнијих личности Кнежевине Србије и њених настојања да на рушевинама Отоманске империје и феудалног источњачког друштва изгради модерну и слободну државу. И Гарашанин и јесте симбол модерне Србије.
Илија Гарашанин је у оној мери у којој је била његова надлежност покренуо многе процесе чије резултате нажалост није дочекао у животу. Много тога је урадио на унутрашњем плану, у изградњи институција Србије,
иако вазалне, које су чиниле њену основу када је дочекала пуну независност 1878. године. Он је био и први политичар Србије 19. века који је уобличио национални програм и на тим основама концепт спољне политике. 
Упркос великим и добрим иницијативама, у спољној политици није имао довољно успеха. Гарашанин је, у ствари, имао и политичке среће, јер се у политици појавио у време када се градила модерна Србија и био водећа личност у том историјском послу. После одласка са власти 1867. године многи су нападали, чак и омаловажавали, његов рад без довољно обзира према околностима у којима је радио. Како је говорио Ото фон Бизмарк, политика није логична делатност, одлуке се морају доносити дневно, уз процену најмање штете и колико-толико користи. Гарашанинова Србија умногоме подсећа на политичке процесе кроз које пролази Србија првих деценија 21. века па би подсећање на дане Илије Гарашанина могло да буде поучно и корисно. Упркос његовом значају у развоју Србије и националној политици, деценијама после његове смрти чудно је да је врло мало објављених радова о њему. Прву целовиту књигу о Гарашанину објавио је амерички историчар Дејвид Макензи под насловом Илија Гарашанин: Балкански Бизмарк.1 Макензи је почетком осамдесетих година дошао у Београд да истражује руског генерала Черњајева,
који је предводио руске снаге у српско-турском рату 1876. године, а онда је, по сопственом признању, открио Илију Гарашанина и о њему написао књигу. У првој половини 20. века Гарашанином се највише бавио историчар и професор Филозофског факултета Драгослав Страњаковић. Он је сакупио огромну грађу и припремао је књигу да буде објављена 1949. године, али она није одштампана због идеолошких и политичких проблема.2 Тек много година касније Издавачка
кућа „Јефимија” из Крагујевца објавила је грађу из те Страњаковићеве необјављене књиге. 
Последњих деценија 20. века одржано је неколико научних скупова о Гарашанину са којих су објављени зборници. Такође, кључне тачке Гарашанинове политике су обрађиване и у књигама посвећеним том времену.
Музеј града Аранђеловца је 2024. објавио зборник радова професора Филозофског факултета у Београду о Илији Гарашанину и његовом времену. Сви ти радови су коришћени и у овој књизи.
У припреми ове књиге аутор посебну захвалност дугује директору издавача „Народног дела” Предрагу Ковачевићу и уреднику Војиславу Несторовићу, за њихову подршку и стрпљење.

Београд, Синиша Љепојевић
септембра 2025. године