Јеванђеље природе

ПРЕДГОВОР

Књига која је пред нама написана је пре више од 170 година. Прво издање објављено је 1853. године у Манхајму, под насловом Das Evangelium der Natur (Јеванђеље природе), са поднасловом Књига за сваки дом. Аутор Хериберт Рау је књигу поделио на седам томова: Звездано небо, Историја земљиног развитка, Погледи у биљни живот, Чуда људског тела, Погледи на живот животиња, Царство физике и Књижица знања из области хемије, у којима је на популаран начин представио научна сазнања из области астрономије, геологије, ботанике, анатомије, зоологије, физике и хемије. Књига је до 1897. године доживела чак осам издања.

*  *  *

Хериберт Рау рођен је 11. фебруара 1813. у Франкфурту на Мајни. Био је немачки писац и теолог. Након положене матуре у трговачкој школи, одлази на студије теологије на Универзитет у Хајделбергу. Био је један од оснивача Унитаристичке слободне верске заједнице, а убрзо потом стао је на чело слободног верског покрета у Франкфурту. По завршетку студија постао је проповедник у немачкој католичкој заједници у Штутгарту, а од 1849. и у Манхајму. Тамо је писао слободне верске списе и влада га је уклонила са функције 1856, након чега се вратио у Франкфурт. Овде је радио искључиво као писац све док поново није постао проповедник и вероучитељ за немачку католичку заједницу у Офенбаху на Мајни 1868. Ову функцију обављао је до 1874. године. Рау је био члан франкфуртске масонске ложе „Сократ“. Умро је 26. септембра 1876. у Офенбаху.

Његов разнолики рад обухвата дела штампана у укупно 103 тома. Писао је поезију, филозофске, теолошке, историјске и научне списе, оперске текстове, романе, приче и друго. Најзначајнија дела су му: Александар фон Хумболт, културно-историјско-биографски роман у шест делова; Општа историја хришћанске цркве, од настанка до данас: за немачки народ; Цар и будала, историјски роман у три дела; Јеванђеље природе ‒ књига за сваки дом; Бетовен, живот уметника; Моцарт, живот уметника.

Као и многи други следбеници слободних верских покрета 50-их година 19. века, Рау је заокрет ка историји природе видео као начин да комбинује емпиријско-аналитички приступ свету са религијским разумевањем природе. Његово дело Нови часови посвећености за промовисање истинске религиозности из 1857. нашло се на списку забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum) и стога било забрањено за читање сваком католику. Циљ овог списка је био да заштити веру и морал верника, спречавајући читање неморалних књига или књига који садрже теолошке грешке. На истом том списку налазило се и неколико дела Баруха де Спинозе, кога овде сасвим намерно помињемо, као представника филозофије рационализма и чије учење се често поистовећује са пантеизмом. Списак је укинуо папа Павле VI тек 1966. године.

Због веома слободних интерпретација које се нису слагале са црквеном догмом, Рау је био критикован и од ка­то­ли­чке и од протестантске заједнице у Немачкој. Оптуживан је да поткопава темеље цркве, да његово Јеванђеље природе представља погубна и по душу опасна учења увијена у популарне, че­сто сентименталне, али неукусне представе о научним темама.

*  *  *

У Србији је ова књига релативно брзо преведена и обја­вље­на од стране Миленка Обрадовића, преводиоца и издавача. Истина, преведена су само прва два тома и управо та два бисера доносимо пред читаоце век и по касније у овом оживљеном издању.

А како је књига тада била прихваћена у Србији, сазнајемо из преписке Светислава Вуловића и Кузмана Цветковића на измаку 1870. године у којој Вуловић између осталог пише: „Најновија нам се књижевност одликује правцем пе­да­го­шко-‑при­родњачким. Но и ту се пуно дилетантише, тј. врло се невешто бира и још невештије пресађује туђинско цвеће у наш врт. Ово не велим о списима педагошким, јер их нисам читао; али од природних списа изузимам само 2-3, међу којима и превод нашег Миленка „Јеванђ. природе”, који ћеш сигурно добити и знам да ће ти се допасти.“ Дакле, књига се читала и препоручивала.

*  *  *

Први том Јеванђеља природе ‒ Звездано небо посвећен је астрономији. Своје излагање и у овом првом, али и у наредним томовима, о разним научним и филозофским темама, аутор остварује у форми дијалога учитеља и његових ученика. Учитељ је благ, смирен, мудар и стрпљив, а ученици су радознали, пуни ентузијазма да сазнају што више од овог необичног човека који им посвећује своје време и несебично дели са њима своје знање. Пре него што започну свој дијалог о астрономији, на самом почетку њиховог несвакидашњег дружења, они се осврћу на питање људске среће, питање на које је хиљадама година одговор суштински исти. Баш као што је Епикур упозоравао своје ученике да је потера за задовољством пре пут ка несрећи него срећи, учећи их да контролишу своје потребе и говорећи да је спознаја суштинска у откривању пута ка сталној срећи, као што је Буда говорио да је између среће тела и среће духа већа срећа духа, тако и наш „непознати“ учитељ упућује своје ученике на то да човек мора ограничити своја очекивања, омеђити их могућим: „треба да имамо размишљене размере у својим очекивањима, којима се надамо од наше будућности и од људи.“ И тако, током целе књиге, у паузама између научних тема, учитељ упућује духовне и моралне поуке. Дотичу се они у разговору питања људске душе, улоге човека на Земљи, питања добра и зла, односа микро и макро света, питања постања, гносеолошких и онтолошких питања, као и многих других.

На питања која би захтевала математичка извођења или успоставу нумеричких односа између физичких величина, учитељ вешто одговара дајући примере из свакодневног живота, сматрајући да је важније да се схвате узрочно-последични односи, него математички модели. Када су у питању за астрономију важни параметри као што су величине небеских тела, њихова међусобна удаљеност или време потребно да се те удаљености пређу, учитељ налази аналогије у непосредној околини и у свакодневном животу. Нема никаквих формула нити апстрактних величина. Физичке законе учитељ у једној реченици предочава ученицима, без навођења прецизних математичких релација. Уместо математичког формулисања Њутновог закона гравитације, на пример, учитељ само каже да се све планете међусобно привлаче али различито, према међусобном растојању и својим величинама. Зар то није довољно за почетно, основно разумевање!?

Посебно је занимљиво то што се у књизи помињу и неке застареле и данас научно одбачене поставке, нпр. теорија етра. Читајући их, можемо сасвим разумети како се на погрешним претпоставкама лако надгради теорија која је онда потпуно конзистентна, логична и прихватљива. Колико таквих можда имамо и данас?

*  *  *

Други том Јеванђеља природе ‒ Историја земљиног ра­звитка посвећен је геологији, али и општем развоју природе и живих бића, закључно са човеком. Читајући овај други том, постаје потпуно јасно због чега је књига наишла на неодобравање цркве. Сасвим је, наиме, подржана теорија еволуције!

Чак шест година пре објављивања Дарвиновог дела О по­ре­клу врста, објављеног 1859. године, Хериберт Рау обја­вљу­је своје Јеванђеље природе. Рау је свакако био упознат са раније објављеним Дарвиновим делом Дневник истраживања о геологији и природној историји из 1839. године, као и идејама Херберта Спенсера који је тих година развијао идеју универзалне еволуције природе. Интересантан је податак да је Јеванђеље природе такође пре преведено на српски језик и објављено 1871. године, него први непотпуни превод Дарвиновог дела, који је урадио Милан Радовановић 1878. (издање и штампа Државне штампарије) под насловом Постанак фела помоћу природног одбирања или Одржавање поњегованих раса у борби за живот”, и то на основу енглеског шестог издања. Читаоци овог предговора неће замерити једну дигресију која је везана за објављивање српског превода Дарвиновог дела, а тиче се преписке Милана Радовановића и Чарлса Дарвина у фази превођења и редактуре дела. У свом писму од 25. августа 1876. године Дарвин пише: „Ако би стање ваше земље допустило, да се преведе моје дело Origin of Species, бићу много задовољен, и било би ми мило да имам један екземплар. Стање ваше отачбине пробуђује најдубљу и општу симпатију у овој земљи, и Инглеска најозбиљније жели да је види сасвим ослобођену од тиранства Турске.“

Дакле, Рау је сасвим под утицајем дарвинизма. Иако се директно супротставља црквеном учењу излажући теорију о Земљином развитку и развитку живих бића, он чврсто остаје на казивањима Библије када су у питању духовна и морална начела. Земљин развитак, каже се у књизи, „од почетка свога држао се правилне постепености прелазећи од про­сти­јих облика ка углађенијим“. Ако би ово колико-толико и било прихватљиво у погледу геолошког развоја, оно што се недвосмислено сукоби са Библијом је учитељева теза да „као год што нису произишле све биљке од једне прабиљке, ни све животиње од једне праживотиње, тако исто ни људи нису произишли од једнога првобитног пара“.

Овде се отвара и данас актуелна полемика, да не кажемо сукоб, еволуциониста и креациониста. И једни и други чврсто су на својим позицијама. Први са аргументом да је огромна већина научне заједнице (шта год то значило) потпуно уз теорију еволуције, са физичким, хемијским, геолошким, биолошким, антрополо­шким и свим другим научним доказима. Други пак тврде да су еволуционисти у заблуди и да у заблуду доводе цело човечанство, јер не увиђају да никакве случајности, праскови, нити слични догађаји не могу довести до овако савршено устројеног васионског и земаљског поретка.

Рау се својим делом на неки начин сврстао у присталице теистичког еволуционизма или телеологизма. Они покушавају да приближе верске и научне ставове, да створе одређени хибрид хришћанског учења и еволуционизма. По њима шест дана за које је Бог створио свет су алегорија веома дугих развојних фаза свемира и Земље. ...Створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом... па редом: сабере се вода што је под небом на једно место, и покаже се суво... земља из себе пусти траву, биље, што носи семе, и дрво родно... и створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате... земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим... и на крају створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем. Шест дана - шест дугих еволуционих фаза у развитку Земље?

Црква осуђује оваква учења, и тада и данас, сматрајући да је телеологизам ново аријанство. Не дозвољава никаква нова читања, нити научно-филозофске анализе које би релативизовале Библијске речи. Црква је формулисала свој став у вези овога (антиципирајући и све потоње филозофске, научне и псеудонаучне правце које смо поменули) још у одлукама против Јована Итала 1082. године: „Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините; и који су до таквог степена привржени таквим ми­шље­њима, сматрајући да имају неку тврду основу, па и друге заинтересују тајно, а понекад и јавно, и не устежу се да уче о томе, анатема!“

Ризикујући анатемисање од стране догматика, аутор овог предговора мора признати да је, бавећи се физиком честица, својевремено и сам био одушевљен идејом да су Прва Мојсијева књига (Постање) и теорија великог праска веома блиске. Наиме, првог дана Бог је створио светлост и раздвојио светлост од таме. По Big Bang теорији у првој секунди након великог праска долазило је до анихилације електрона и позитрона који у тој реакцији међусобног поништавања ства­рају фотоне - елементарне честице светло­сти. Оно што је посебно важно и скоро невероватно за разумевање је чињеница да су, при одређеним условима високих температура, исти ти фотони у стању да створе парове електрон/позитрон. Енергије два фотона претварају се у масе електрона и позитрона. Дакле - светлост може да створи материју!

*  *  *

Рау проповеда и пантеизам.[12] На питање једног ученика: „А где бисмо дакле могли наћи Бога? где га треба тражити?“ учитељ одговара: „Ко хоће Бога да тражи и нађе тај га мора, пре свега, тражити у природи, у безкрајној васељени, у безграничном оцеану од светова, и у васколикој безкрајној створевини. Сва природа око нас сами је Бог, или тако рећи, хаљина његова; али, у животу, који сву природу, све безкрајности оживљава, - у законима, који их управљају, - у духу, који их провејава, свуд се туда налази Бог, и ту нам се он показује чистије и величанственије, но игде на другом месту!“

*  *  *

Хериберт Рау није се одлучио да назове своју књигу Историја природе, или Закони природе, нити било којим другим именом до ‒ Јеванђеље природе. Избором овог наслова он је покушао да се, макар формално, не удаљи од црквеног учења, мада реч Јеванђеље овде нема никакву суштинску тежину нити се може повезати са било којим канонским нити апокрифним јеванђељем. Подсетимо да сва (ј)еванђеља говоре о рођењу, животу, делима, чудима, проповедима, распећу и ускрснућу Исуса. О овоме нема ни речи у делу овог немачког писца и теолога.

Поменимо за крај и два куриозитета у овој књизи. Први представљају илустрације. Други том, о развоју Земље и живота на њој, илустрован је са двадесетак ручно урађених илу­страција (које су верно пренете у овом издању), а у наредним томовима посвећеним другим научним областима има их још више. С обзиром на тадашње техничке могућности штампе, аутор се очигледно потрудио да своје излагање приближи читаоцима што је више било могуће. Други је чињеница да у деловима књиге посвећеним физици и хемији нема ни једне једине формуле! Дакле, може се ова тематика изложити, бар на неком основном или популарном нивоу, не улазећи у математичке формулације. Да ли би овакав приступ, наравно уз коришћење данашњег степена развоја технике и технологије, више заинтересовао најмлађе за науку?

Пошто верујемо да је ово дело важно, не толико у нау­чном, још мање религијском, колико у културолошком сми­слу, оживели смо га и учинили доступним читаоцима као део посвећености Народног дела очувању и промовисању српске и светске баштине. Пред вама је Јеванђеље природе у савременом издању које је веома верно свом давном оригиналу.

 

Београд, јула 2024. године                                                                                             

Војислав Несторовић