Песме и приче о боју на Косову

ИСТИНА КОСОВСКЕ ЕПИКЕ

ПРОЦЕСИ који прате разумевање косовске епике подсећају ме и на моје лично искуство са нашим средњим веком. Умберто Еко је на једном месту рекао: „садашњицу познајем само посредством телевизијског екрана, док о средњем веку имам непосредна сазнања.“ Када сам први пут прочитао ове речи, имао сам осећај да је неко прецизно рекао нешто што сам већ дуго осећао, а што нисам знао тако добро да формулишем. И сада бих, у предговору овог реиздања, рекао пар речи о мом личном искуству са нашим средњим веком, а које, у много чему, личи на то како је перципирана, како се перципира, и како би могла бити перципирана наша епика. Моје упознавање са нашим средњим веком било је обојено иницијалним романтичарски заносом, магловитом идеализованом идејом о томе како је тај период изгледао, односно емотивним доживљајем претпостављене атмосфере тог специфичног момента у времену и простору — понекад вероватно схваћеног и изнад времена и простора. Овај занос довео је до потребе да се та атмосфера оживи, што је резултирало упуштањем у нешто што сад већ траје преко двадесет година, а што се најчешће назива историјском реконструкцијом, и што је, у ствари, крајем XX и током XXI века постало изузетно популарно, посебно у Европи. Бављење овим практичним и експерименталним проучавањем историје, условило је неопходност да се један период прецизно разуме — да се његова материјална култура што тачније, првенствено препозна, а потом и реконструише. У овом, условно речено, научном процесу, добар део првобитног заноса је нестао. А моменти у којима смо покушавали реконструисати одређени средњовековни тренутак, остајали су, најчешће, без укуса, уз прецизно осмишљену сценографију и костимографију, која је, несумњиво, доста верно приказивала поједине елементе материјалне културе нашег средњовековља, ни на који начин не успевајући, међутим, да распламса првобитне емоције, или да оживи некада измаштану атмосферу. Ова сазнања поставила су питања на која још нисмо нашли одговор, али која, у сваком смислу, могу бити значајна за наш однос према косовској епици. Наиме, дух ове народне поезије у много чему подсећа на наш иницијални занос. Док њена деконструкција, у потреби да се поједини историјски догађаји разумеју у њиховој историјској тачности, на нашу потребу да реконструишемо прецизан изглед средњовековне материјалне културе. Међутим, пренебрегава се, понекад, суштинско разумевање епике и њене метаисторијске истине, наивном потребом да се гуслар сведе на пуког хроничара историјских збивања, иако бисмо пре могли рећи да је он хроничар једног народног осећања, и једне народне свести о својој историјској и метаисторијској улози и сврси. Неретко се чују опаске о нетачности појединих мотива, са малициозном намером да се укаже на недовољну народну просвећеност, иако се, у тим случајевима, као докази износе сазнања, историографији позната бар последња два века, а која су, врло често, неупитна и за сваког просечног грађанина који је прошао кроз програм наших основних школа. У целом овом процесу, међутим, занемарује се права истина наше епике — метаистина која се не тиче прецизности једног историјског догађаја, већ његовог значаја, и његове улоге, у целокупном историјском, и метаисторијском, трајању једног народа. Када посматрамо ствари на овај начин, постајемо свесни да није од пресудног значаја то да ли је Бранковић био невера, већ христоликост жртве која је тада поднета. Као што нема значаја питање да ли је Обилић историјска личност, колико је битна величина херојства које је почињено тог дана. Знајући то, постајемо свесни да овај дух јаче живи у Предићевој Косовки девојци, и Орловићу Павлу одевеном у хусарску униформу, него што би живео у некој слици чији би актери били прецизно оденути у складу са традицијама краја XIV века, а која би несвесно занемаривала битније истине предања. Тај дух живи и у графикама које прате ово издање. У том смислу, не негирајући, и не занемарујући историјски оквир овог догађаја, већ уз пуну свест о битности и значају историјске науке и њених сазнања, и уз стални труд да се она прошире и продубе, морамо се враћати истинама народног предања које нас уче другим аспектима нашег постојања у времену и изнад њега, како би наш живот сачувао смисао, а како би наши избори и наша деловања потврђивала и испуњавала нашу историјску, односно, метаисторијску, и изнад свега, есхатолошку, улогу.

Београд, април 2024.
др Ђорђе Мандрапа