На почетку краљица сања краљицу. Марија Карађорђевић, мајка краља Петра Другог Карађорђевића и принчева Томислава и Андреја, сања краљицу Јелену Анжујску, мајку краља Драгутина и краља Милутина, пружа руке да додирне њене мошти и прима завет покровитељства и заштитнице сирочића, која затим постају браћа по сновима. Нови роман Ивана Златковића „Сиротна књига”, у издању „Народног дела”, указује на то да је сиромах само онај који никада не сања.
Ова Златковићева књига најављена је као други део трилогије, а говори о сиротишту у Павиљону краљице Марије Карaђорђевић у Аранђеловцу, у селу Буковику. Овај дом за сирочад подигнут је у последњим годинама пред Други светски рат новцем краљице Марије Карађорђевић, која је била позната као дародавац и помагач.
По ауторовим речима, историјске чињенице указују на то да краљичин павиљон није било једино сиротиште у Аранђеловцу, већ да је и пре њега постојала зграда у којој су била смештена деца без родитељског старатељства, а под покровитељством краља Александра Првог Карађорђевића. Велики број оваквих сиротних домова налазио се не само у Шумадији већ по целој Србији и Краљевини Југославији.
- „Сиротна књига” представља романескно дело које полази од основних историјских факата гранајући причу у домен фиктивног и имагинативног, што је и у бити природе књижевности. Документаристичку грађу проналазио сам у текстовима локалних историчара и истраживача који су писали о овом дому, чија зграда постоји и данас. Чињеница је да је у периоду после Другог светског рата заплењена имовина свим сиротиштима која су подигнута у Краљевини Југославији, као и то да је присилом највећи број престао да ради. То је судбина и аранђеловачког Павиљона краљице Марије, који је у поратном периоду претворен у градску болницу. Данас је ова зграда напуштена и без икакве конкретне функције, остајући у сећању само најстаријих Аранђеловчана и некадашњих питомаца. С обзиром на то да су спискови деце, кореспонденција и документација нестали и да нису доступни истраживачкој јавности, користио сам податке из малобројних публикација које су издали некадашњи питомци, или из оних које се односе на прве ратне године и живот у дому - истиче Златковић, додајући да је реч о књизи „Тешки дани” Милорада Павловића Крпе, односно дневничким белешкама које су приредили Данко Поповић и Слободан Павићевић на основу архивске грађе. - Инспиративну основу за овај роман представљале су и биографије Павла Милановића Кезуна, дародавца земље на којој је Павиљон краљице Марије сазидан, као и Драгољуба Радовића Каплара, који је био послужитељ у сиротишту. Мој роман баштини на особен начин и традицију централне Шумадије, те су од великог значаја биле студије и збирке Милета Недељковића и Владете Коларевића, најзначајнијих проучавалаца историје, етнолошке грађе и језика овог српског подручја - додаје аутор „Сиротне књиге”.
Време описано у роману јесте завршетак 1939. године, све до априла 1941. године. Међутим, Златковић понире и до средњег века и периода у којем је живела краљица Јелена Анжујска, жена краља Стефана Уроша Првог, упамћена као велика добротворка, помагач сиротима и убогима, чиме се у значењском смислу успоставља паралела с краљицом Маријом Карађорђевић и њеном хуманистичком мисијом. Златковић пише и о времену Великог рата, надахнут биографијом Буковичанина Павла Милановића Кезуна, о албанској голготи и пробоју Солунског фронта на Ветернику и Кајмакчалану. Романескно време завршава се у првим деценијама друге половине двадесетог века, у периоду Информбироа, као и током успостављања новог идеолошког концепта у тадашњој СФРЈ, али подсећа и на прошлост, на маршруту Солунаца. Води до америчких градова у Северној Каролини, где ће потом живети једна од јунакиња.
Иван Златковић истиче да је највећи број његових ликова фиктиван, иако приповест на махове поприма одлике документарности, аутентичности тих малих живота заведених у сиротну књигу. Многи од њих имали су и сроднике, али због суровог живота у Србији у то време, децу су у дом доводили баш они који о њима нису могли да се брину. Некога је довео ујак, неко је побегао од злостављања очуха, а неки су у будућности имали среће, постајући научници и уметници чак у Америци, чиме се сугерише и на вишедеценијске миграције Срба у свет.
- „Сиротна књига” у основи представља мистификовану бележницу коју о житељима дома и њиховим судбама води један од главних актера романа, служитељ, окарактерисан попут ренесансних уметника као песник и многозналац. Начин на који су представљени ликови домске деце остварује се и кроз њихове снове и игре, при чему се уобличава и тема сна, која попут окоснице повезује сегменте романа, дајући му особено естетско значење - додаје Златковић.
Вештим дијалозима ова прича дочарава колоквијални шумадијски говор, а подсећа и на дела наших међуратних авангардиста, надреалиста.
Политика, 14.08.2023.
