Дејвид Футман је живео идеју отвореног Балкана у сопственој режији још пре 90 година. Наиме, овај загонетни Енглез креће на своје путовање, које је сам назвао балканским одмором, у неке делове тадашње Југославије у лето 1935. године. С обзиром на то да носи пасош британске империје, а да је притом припадник једне од најмоћнијих обавештајних служби тог времена ‒ МИ6, за њега не постоје границе. Са италијанског брода, који је кренуо из Трста и пловио дуж јадранске обале, искрцава се у Драчу на албанској обали, а затим наставља копном своје необично путовање кроз Албанију, Македонију, Косово и Метохију, централну Србију, Војводину, да би путовање окончао у Загребу. Сва превозна средства била су му на располагању, па је тако путовао возом, аутобусом, авионом, колима, кочијама, запажајући својим изоштреним погледом све што му је било у видокругу ‒ природу, људе, рељеф, архитектуру, ентеријере и екстеријере, односе, обичаје, веру, идеологију и политику, пријатељство, а још више непријатељство и тада супротстављених народа овог нашег немирног простора.
Футман не жури, путује натенане, гледа и памти. Као што рече Илија Чворовић у Балканском шпијуну: "...он је научен у шпијунско-терористичким центрима да све памти". Детаљи које нам у својој недуго затим објављеној књизи доноси Футман, а која је (тек) сада пред нама на српском језику, захваљујући приређивачу и преводиоцу Синиши Љепојевићу, прецизно описују живот на овим просторима свих слојева друштва. Од банкара, трговаца и министара из највише класе, преко обичног света који среће на улици, по хотелима и балканским кафанама и хановима, до најнижег слоја друштва, слугу, просјака, проститутки и пијаница.
Футман отворено и знатижељно улази у разговоре са професорима и официрима, возачима и кочијашима, правницима и занатлијама, монасима и свештеницима, рударима и инжењерима, децом и старцима, једнако их све наводећи да му говоре о свом животу, понајвише проблемима, трудећи се да од њих сазна што више о историји, обичајима, односима, па и намерама за будућност. Занимљиви су и његови разговори са женама, што за једног странца у балканском поднебљу није лако оствариво. Девојка из богате албанске породице говори му о положају жена у тој, и тада затвореној, заједници. Жена из Шумадије отворено му казује своје тескобе и неостварене снове. На његовом путу он увиђа и породичне и брачне стеге које се понегде нису битно олабавиле до данас.
Футман посебно анализира и описује политичке прилике у тадашњој краљевини Југославији, како оне на сцени, тако и оне иза сцене које су му добро познате. Сазнајемо податке о разграничењу после Великог рата, о борби за доминацију над Македонијом између Бугара и Срба, о положају Турака на нашим просторима између два рата, о односима Албанаца и Италијана, Срба и Хрвата, o мађарскoм жалу због губитка Војводине. Футман је очевидац и свеприсутне корупције чиновника, полтронства, неправди аграрне реформе и других слабости друштва. Поред већинских народа западног Балкана, на Футмановом путовању сапутници и домаћини су му и Словенци, Шкоти, Турци, Роми, Енглези, Немци, Мађари, Италијани, Руси и многи други.
Посебно је интересантан његов боравак у Београду, коме је посветио значајан део свог путописа. Интересантно је сазнати из прве руке ко је био Макензи, како је настало име кафане Трандафиловић, зашто су се седнице Парламента одржавале у Мањежу, какав је био карактер студентске побуне на Београдском универзитету, како је изгледало купање на Ади, ко се окупљао у Москви а ко на Коларцу, и још пуно детаља из живота Београда 1935. године.
Футманов балкански пут се завршава у Загребу. Симплон експрес га из Суботице доводи у тада већ европски и модерни град у коме сазнаје да постоји тзв. хрватско питање о коме у Србији није ништа чуо.
Футманово балканско путовање нас води од албанске обале Јадрана у Драчу, преко Тиране и Корче до Охрида, па онда кроз Македонију у Битољ, Велес, Штип и Скопље, наставља се Косовом и Метохијом кроз Призрен, Ђаковицу, Пећ и Митровицу, затим кроз Шумадију преко Крагујевца до Београда, онда кратко до долине Пека, па у Војводину кроз Панчево и Суботицу, да би се завршило у Загребу.
Одмах по повратку са свог балканског путовања, Футман постаје директор Секције 1 у МИ6, која је била одговорна за политички обавештајни рад и анализе. Током Другог светског рата водио је одељење које је било одговорно за Совјетски Савез. Да би његов животни пут био још интригантнији, рецимо и то да је неколико година после његове смрти бивши виши оперативац МИ6 Дезмонд Бристоу објавио мемоаре у којима је сугерисао да је Футман био један од оних у врху британских служби безбедности који је радио за Совјетски Савез.
Без обзира на то за кога је Футман заиста радио и шта је био прави циљ његовог балканског путовања, после читања његове књиге он ће бити наш нови омиљени балкански шпијун.
Војислав Несторовић, уредник
