Знакови поред пута

Знакови поред пута, најобимније Андрићево дело, с пажњом брушен мозаик разноврсних мисли и цртица које је, како сведочи пишчева рукописна заоставштина, исписивао током читавог живота, стоји пред читаоцем у посве новом руху, у жељи и намери да изнова укаже на књижевни значај који ово, по свему особено дело, већ деценијама уназад смело очитује. Реч је о записима медитативног карактера, пажње вредној прози фрагментарне природе у којој је писац савременик своме делу и својим размишљањима, и у чијем се литерарном плетиву јасно огледа Андрићева искуствена и творачка нит. Будући да је прве прозне форме налик знаковима почео да пише као младић од свега осамнаест лета, писац их за живота повремено објављује у дневним листовима и часописима, вођен пре тематском усаглашеношћу властитих прибелешки, неголи хронологијом њиховог настајања. Рецимо и то да се Знакови поред пута обједињени у књизи какву данас познајемо први пут појављују у постхумном издању Андрићевих Сабраних дела из 1976. године.

Иво Андрић, светски путник, дипломата високог ранга, широко обавештена персона енциклопедијског знања, а најпре човек од пера, призван да живописне мињоне свакодневице утка у аутентично литерарно ткање, сабрао је под своје књишке корице многе и премноге импресије које нису нашле места у његовим другим делима, најпре због фрагментарне природе која им је својствена, а потом и због сажете форме у којој је писац, вешто и у најкраћем, одувек умео да упути снажну поруку читаоцу. Путујући, службујући и тамнујући, промишљајући о стварима и приликама са којима се сусреће, Андрић без прекида и задршке бележи утиске и узусе, нарави и обичаје, исписујући шаролик медитативни бревијар међу листове својих свезака и бележница. На овај начин успева да створи драгоцен забран искустава и доживљаја који нипошто нису оптерећени хронологијом нити местом настанка, колико пишчевом жељом да се прикажу као једно опште, обезличено искуство које Андрић најчешће лишава субјективних значајки, не би ли оно послужило сваком читаоцу и свакоме човеку као универзална поука.

Свесни ове чињенице, приређивачи Андрићевих дела сабрали су поменуте медитативне записе око најважнијих тема које су писању биле повод, те тако данас читамо Знакове поред пута окупљене око следећих целина: Немири од вијека; За писца; Слике, призори, расположења; Несаница и Вечити календар матерњег језика. Чудесни свет њихових веристичких прибелешки красе размишљања о животу и филозофији, о уметности, писању, људима и приликама, збивањима, културама и пределима. Сваки је књижевни прозрак слика личног доживљаја виђеног пажљивим оком искусног бележничара који је записујући мисли, судове, прибелешке и цртице, настојао да занавек сачува проживљени тренутак и надошли утисак, како би своју домишљену и заокружену мисао понудио будућем читаоцу који чека у неким посве новим временима и друкчијим приликама. Рецимо и то да је, с годинама, сада већ искусним погледом унатраг, извесне записе Андрић мисаоно преобликовао, сводећи трагове личног на сасвим опште, деперсонализујући поједине медитативне фрагменте како би они изнова постали субјективни и лични у часу сусрета са онима који ће у њима тражити зрнце истине и врело мудрости.

По слову савременог животног закона и новога времена, у коме фрагментарна форма убира симпатије читалаштва на разне појавне начине, Андрићеви Знакови поред пута указују се као пажње вредно и неопходно штиво, заумно дубок искуствени доживљај човека и писца у коме се очитује универзална људска потреба да сазна и да спозна, да домисли и преиспита, да остави за собом трага да не залута, да се не стопи и не изгуби, да не потоне у бесмисао и у безличје. У бучној динамици постојања, у којој дневна стрка сапиње сваки покушај промишљања и тиховања, Андрићево медитативно разномислије у доброј мери је позив да преиспитамо властите знакове који нам успут промичу, да се осврнемо за онима које су нетрагом нестали, да дозовемо у сећање оне које смо нехајно пропустили, те да означимо и прибележимо оне који нас тек очекују и који нам долазе.  У потрази за њима, многи ће пронаћи себе, или макар своју мисао о животу и смислу која се устрашено прићутала под теретом свакодневице.

Др Наташа Ковачевић

Иво Андрић

Иво Андрић  ( Долац , код  Травника ,  9. октобар   1892  —  Београд ,  13. март   1975 ) био је српски и југословенски [а]   књижевник  и дипломата  Краљевине Југославије . [б] Године  1961 .( 10. децембра ) добио је  Нобелову награду за књижевност  „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао ...