Вилхелмина

У ПОТРАЗИ ЗА ИШЧЕЗЛИМ ВРЕМЕНОМ

ИЛИ КАКО ПРЕДВИДЕТИ ПРОШЛОСТ

Писати о Јелини Тинској, и изнети вредносни суд о неком њеном списатељском делу, јавном иступу или публицистичком ангажману једновремено је и лако, и тешко: лако јер је реч о особи која је, настављајући непрекинуту, трајну присутност својих угледних родитеља у српској културној традицији, ослањајући се на изредне стваралачке трагове својих кћери Љубице и Зелде, постала заштитни знак Београда и препознатљиво лице његовог урбаног духа у замирању; те­шко с обзиром на чињеницу да својом физичком лепотом неретко ремети могућност широке публике да умотри и њено духовно зрачење и одреди стварне домете њеног оштрореког полемичког јавног деловања. Последица је то готово канонизоване паланачке предрасудности да у овој конзервати­вној средини једна лепотица свестраних дарова не може бити у исти мах и мислеће биће чије правдољубиве, премда увек темпераментно интониране ставове ваља ослушнути с великим духовним маром. Без икакве свесне намере, Јелена Тинска је себе поодавно конституисала као јавну личност која носи „интригу“ (у најлепшем значењу тог израза!) као што „рудари носе у себи оловни прах“, она изазива пажњу чак и када се изјашњава о оним питањима која се наоко чине маргиналним и небитним за јавни интерес, тако да у том смислу усредсређеност мњења на њу и њене ставове који проистичу из њеног светоназора јесте њена - судбина.

У светлости ових неколиких уводних напомена ваља читати и обновљено издање њеног романа „Вилхелмина (да ли је могуће да прошло време не постоји?)“. Већ и сâм наслов овог списа може изазвати недоумице будући да ретко који романсијер посегне за једним чистим филозофским питањем преузетим од једног тако знаменитог писца као што је један Сингер! Да ли је у контекстуалном смислу одиста било нужно тако неиспосредовано истаћи једно питање на изразито привилегованом месту у роману, питање које са корица од­звања једном меланхоличном мелодијом тако блиској осећању страха од смрти и драматичном немирењу са свеколиком пролазношћу!?

Сврха ових овлашних, поговорних речи није да читаоцу намећу „право“ тумачење овог растреситог прозног списа, али јесте да га упозоре да је реч о једном постмодерно уобличеном роману у коме се наративно укрштају различита времêна и у коме Јелена Тинска примењује многоструке приповедачке стратегије. Оне се у првом реду односе на иронично поигравање са статусом ње као писца, тзв. идеалног приповедача који је у теорији књижевности познат као „свезнајући приповедач“, и, с друге стране индивидуализације, карактеризације и мотивације ликова, на које се драматизација радње заснива. На неким местима „Вилхелмина“ неодољиво подсећа на маневре којима Кундера прибегава у свом гласовитом роману „Неподношљива лакоћа постојања“. Наиме, на једном месту у том спису читалац наилази на следећи запис: „Коначно, ту је и четврта категорија, најдрагоценија, оних који живе под имагинарним погледом неприсутних људи. То су сањари. На пример Франц. Путовао је до камбоџанске границе само ради Сабине. Аутобус је поскакивао по тајландској цести, а он је осјећао како она упире у њега свој дуг поглед.

У исту категорију спадао је и Томашев син. Назваћу га Шимон. Радоваће се што има библијско име као отац.“ Кундера је у наведеном фрагменту повукао оштру демаркациону линију између себе, с једне стране, и драматизованог приповедача који самопародијски напомиње да ће се „Шимон радовати што има библијско име као отац“. Други пример је још илустративнији: „Уредник се обратио Терези као да моли за опроштено. - Тачно супротно од онога што сте ви сликали.

- Ни говора - рекла је Тереза. - То је иста ствар.

Нико није схватио ту реченицу па ни мени није било сасвим лако објаснити шта је Тереза у ствари хтјела рећи кад је упоредила нудистичку плажу с руском инвазијом.“

Кундера хотимично напушта позицију свезнајућег приповедача с обзиром на његов иронични отклон када „признаје“ „да ни мени није било сасвим лако објаснити шта је у ствари Тереза хтјела рећи...“, чиме отвара пут читаоцу да сâм „допише“ и протумачи Терезино понашање: јер, то ни писцу није јасно како да разуме.

Слично, крајње сложено наративно маневрисање Јелене Тинске, може се лако разабрати у следећем уломку из „Вилхелмине“:

„21. новембар 1930, Лондон

У једном од најлуксузнијих лондонских хотела, једног новембарског поподнева, док су још постојале лондонске магле, пре него што су их отерали ветрови са југа, у свом апартману пронађен је мртав Светислав Вјетровић, дипломатски службеник.“

Ако би се Јелена Тинска ослањала на класичне реали­стичне проседее, она себи не би допустила „грешку“ да на почетку сажете дневничке исповести изриком напише „21. новембар 1930, Лондон“, а само два реда потом, тобож’ заборављајући тачан датум и место радње, забележи следећу, привидно неутралну информацију: „...једног новембарског дана...“! Наравно да није реч о некаквом неопрезном превиду Јелене Тинске, него о њеној потреби да стишано депатетизује Сингерову запитаност („да ли је могуће да прошло време не постоји?“), али и да, користећи дијалоге који се преплићу између „трагичног осећања живота“, и жестоког, уличарским речником прожетог беса због света који је, на конкретном примеру нашег колективног искуства, показао своје наказно, демонско лице једног времена које је затрло свако логосно поимање света, које је извргло руглу сваку идеју усправног моралног хода човековог кроз живот, бездушно замрачило узвишено место саосећања и љубави, чак и уколико је ова потоња емоција, како нам поручује Јелена Тинска - „измишљена“.

Провокативни роман Јелене Тинске никог неће оставити равнодушним, упркос томе што у једном свом слоју нуди такво поимање света које је у знаку изразитог, па и заоштреног антрополошког песимизма. Испод те скривене равни ипак исијава чежња за лепотом у свим њеним видовима, и сазнање да је сваки делић нашег „реалног бивствовања“ обасјан прошлошћу, догађајима и „додирима“ који нису, нити могу бити пука опсена. Љубав нас присиљава да неретко, кроз снове и фантазију, предвиђамо прошлост, и да се, гдекад горко ра­зочарани, с ону страну сваке материјалности, сећамо будућности. „Вилхелмина“ је лепа књига: личи на ону која ју је, душом, срцем и луцидношћу тако истанчано и мудро изаткала.

„И Вилхелмина Мареј је обукла своје одело из сна... жуту јакну за брод са капуљачом и плаве чизмице са две беле штрафте на сари и изашла је из куће ходајући по шкрипавом белом снегу ка цркви... да запали свећу... својој измишљеној Љубави.“

Не би ме зачудило да неки смотрени читалац „Вилхелмине“ не призове у сећање меланхоличне речи неумрлог Мигела Де Унамуна: „Ако је овај живот сан, немојте ме будити.“

Жељко Симић

РЕЧ УРЕДНИКА

Роман Вилхелмина је узбудљива и нежна прича о љубави. И то о свим врстама љубави - према породици, деци, родном граду, домовини, уметности, Богу, животу (па и смрти), вољеном бићу, ствар­ном и имагинарном, према себи самом у крајњој линији. Све ове љубави доживљава јуна­ки­ња овог романа потпуно им се предајући, свим срцем, телом, чулима, свом својом животном снагом.

Временска и просторна лента романа протеже се од Црне Горе и Србије с краја 19. века , преко царске Русије и старе Југославије, до Београда који је доживео своје (ваљда) последње бомбардовање на самом крају 20. века.

Кроз низ њених дневничких записа, путујемо с Вилхелмином Мареј Европом, од Саве и Дунава до Темзе и Сене, од Јадрана до Азурне обале, од изнајмљених станова до луксузних хотела. На сваком том путу она проналази љубав, а када је не нађе, она је сања.

Дозвољавајући нам да читамо њен дневник, Вилхелмина нам одаје и своје најинтимније животне, филозофске, религиозне, породичне и професионалне тајне, јасно се опредељује према низу „тешких“ питања, не штеди ни једну особу из свог живота, потпуно искрена у својим испове­стима, без обзира на то да ли је реч о родитељима, пријатељима, случајним пролазницима, удва­рачима или љубавницима.

Понекад усхићена животом, а често и огорчена, повређена од људи и догађаја, она сваки пут излази јача, дајући нам свој својеврстан рецепт за живот.

А читалац, све време покушавајући да разлучи сан од јаве и реалност од маште, знатижељан да сазна хоће ли на крају љубав победити, занесено тражи одговор на ово питање до последње странице ове изнад свега романтичне књиге.

Војислав Несторовић