Српске народне приповетке

Збирка Српске народне приповетке која је пред нама на најбољи начин заступа Вукову филолошку концепцију: „Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народнога језика у прози“ (Вук Ст. Караџић, Оглас за Српске народне приповијетке, 1853).

Корпус који је приређивач уврстио у свој избор сачињава обимна грађа из различитих епоха и културних ареала: у изворима је дат импресиван списак од 94 монографије, антологије и зборника од 19. до 21. века, као и 80 тешко доступних периодика, забавника, од Забавника Димитрија Давидовића за 1816. годину, алманаха, почев од Банатског алманаха Димитрија Тирола, штампаног у Темишвару за 1817. годину, календара, почев од Ружице, календара за љето 1832. године, листова и часописа, попут Српске зоре из 1836, Сербског народног листа 1835-1848 (ур. Теодор Павловић), месецослова,
почев од Мјесецослова за годину од Рождества Христова 1845. и др.

Окосницу збирке Дејана Томића представљају усмене прозне врсте које је Вук Караџић означио изразом „мушка приповетка“: шаљива народна причица, хумористичка новела, анегдота. У корпус су уврштене и басна, историјско и етиолошко предање, легендарна прича, прича из живота. То су оне „ђекоје мале приповијетке“ за које је Ђуро Даничић написао да имају археолошки карактер као сведочанства о минулим епохама. Саткане од богате животне грађе, ове кратке и ефектне приповетке преносе кондензовано народно искуство и древну предачку мудрост, уводећи читаоца и у новије, урбане садржаје данашњег времена.

У збирци коју је приредио Дејан Томић приповетке су класификоване по тематском критеријуму, обједињене заједничким мотивима, догађајима или јунацима. Посебно се издвајају легенде и предања о Светом Сави, о типским ликовима шаљиве приче какви су Ера, Насрадин хоџа, Лала, Баја-Џора; о неразумним поступцима и глупим навикама; о породичним односима, особито на релацији муж-жена и свекрва-снаха; оуниверзалним етичким категоријама какви су поштење и правдољубивост датим у искривљеној оптици лажи и преваре; о узајамном надлагивању и кривом суђењу; вештим сплеткама довитљивих крадљиваца и др.

Ту су историјска и културноисторијска предања о царевима Душану и Урошу, епским јунацима Марку Краљевићу, и Милошу Обилићу, о косовским подвижницима Срђи Злопоглеђи и кнезу Лазару, о Стевану Штиљановићу, „проклетој“ Јерини, као и анегдоте о књазу Милошу, Карађорђу, Црногорцима и др. Посебно се издвајају анегдоте о догађајима из Првог светског
рата, као и легенде и предања о манастирима и црквама („Манасија“, „Тумане“ и др.).

У фокусу „малих прича“ је човек, али у односу према природи и животињском свету, тако да збирка нужно укључује и жанровске категорије басне и приче о животињама.