Миодраг М. Петровић (1936 – 2025)

1. Насловна
2. Аутори
3. Миодраг М. Петровић (1936 – 2025)

Рођен 1936. године у селу Ратини код Краљева (метоху манастира Жиче, који се помиње у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног),  у  побожној породици припадника богомолничког покрета владике Николаја, Миодраг Петровић је завршио богословију у манастиру Раковици, а затим Богословски  и Правни факултет у Атини, где је и докторирао 1970. године, добивши новчану награду Атинског универзитета (тема доктората била је више него важна за његова будућа истраживања: „Номоканон у четрнаест грана и византијски коментатори. Прилог изучавању тема о односима цркве и државе и епископа Старога и Новога Рима“). Савладао је старогрчки и латински језик, као и србскословенски, и од раних дана своје научне биографије почео да сабира материјал за рад на превођењу и приређивању ЗаконоправилаСветога Саве на  савремени србски језик. Извесно време, по повратку из  Грчке, водио је имовинско-правну службу у Патријаршији, а 1973. једногласно је изабран у звање доцента на Богословском факултету СПЦ, али Синод није потврдио овај избор, због − како је речено − недостатка новца. Од 1979. године радио је у Историјском институту САНУ, одакле је, као научни саветник, и пензионисан. Припремајући се деценијама за превођење светосавског „Номоканона“, истраживао је грчке и словенске средњовековне  рукописе у библиотекама Свете Горе, Цариграда, Атине, Патмоса, као и у манастиру Свете Катарине на Синају, и другде. Успут је написао велики број значајних чланака и расправа, углавном у вези са средњовековном црквенодржавном идеологијом Србије.