200 година од рођења Кнеза Михаила Обреновића обележава и Народно дело!
Тачно два века од рођења кнеза Михаила Обреновића, односно 155 година од убиства, прича о његовом животу, владању, свргавању, љубавима и смрти је још увек актуелна и једнако загонетна. Неће ни неколике књиге објављене овим поводом, ни филмови и позоришне представе одглумљене на ову тему дати битно нове одговоре. Али, добро је да сазнамо и разлучимо шта су чињенице, а шта је дописивано и доштампавано у међувремену. И да се подсећамо...
Посебно интригантан је онај део Михаилове биографије који се односи на лични живот. О томе је књигу написао 1940. године наш врсни историчар Драгослав Страњаковић под насловом "Михаило и Јулија", а Народно дело је оживљава и доноси пред читаоце управо на том, сада већ архаичном, Страњаковићевом српском језику, али у новом руху, какве су и друге наше обновљене старе књиге.
С обзиром на то да је Страњаковић за време Другог светског рата био члан Централног националног комитета Краљевине Југославије, он сам је после рата прогоњен и затваран, а његова дела су скрајнута од очију јавности. Тако ова књига, ето тек данас, неометано долази у руке читалаца.
Ако већ имате наша издања Катарине Велике и Наполеона, онда знате какву књигу можете да очекујете. Патина старих времена прекрива причу коју као да говори времешни дека унуцима пред спавање. Фотографије у књизи као из старих албума или излога фотографских радњи. Корице златописане, дају књизи естетску вредност предмета као створеног за поклон.
Сам Страњаковић о књизи каже: "У овом делу су неке ствари први пут изнете, многе нетачности исправљене, а извесне појединости утврђене. Тако је скинуто са дневног реда питање о пореклу Јулијином. Утврђено је да она није била потомак средњевековне породице Јанка Хуњадија, познатог у нашим народним песмама под именом Сибињанин Јанко. Песму "Што се боре мисли моје" несумњиво је саставио кнез Михаило, али она није била намењена Катарини. О песми се знало 4 године пре него што се Михаило заљубио у Катарину."
У књизи је аутор наводио многа имена, места и догађаје о којима се тада више знало него данас, с обзиром на мању временску дистанцу од догађаја и људи о којима говори. Приређивач овог нашег новог издања Синиша Љепојевић додатно је појаснио данас мање познате личности, топониме и догађаје, обогативши књигу десетинама приређивачких фуснота које заиста олакшавају читање и чине књигу још занимљивијом.
Књига обилује старим писмима, фотографијама, расправама о Михаиловом и Јулијином разводу, а затим и о његовој новој вези са Катарином Константиновић, несуђеном Михајловом другом женом и унуком Јеврема Обреновића. Ту је и занимљива прича о његовој вези са младом Словенком из Штајерске Маријом Беркхауз и њиховом ванбрачном сину Виљему - Велимиру, који је касније мајчино презиме променио у Теодоровић, старо презиме Обреновића.
Михаило Обреновић, син књаза Милоша, оставио је као владар дубок траг на судбину српске државе и српског народа. Шта о томе боље говори него споменик у строгом центру Београда. О самој владавини овог просвећеног апсолутисте, примању кључева Београда од Турака, оснивању Народног позоришта и осталом се доста зна и у школи учи. А о љубавима, личној срећи и породичном животу углавном не. Ево прилике да у години јубилеја који Србија обележава и о томе нешто сазнамо.
Војислав Несторовић, уредник
